СУД

Општа одредница суда као појма и садржаја у савременом друштву говори да је суд институција друштва која има двоструку улогу; да својим одлукама пружа заштиту основним правима и законитим интересима градјана, установа и организација и да као орган политичке власти штити одговарајући поредак у сваком систему па и држави. Уколико је политичка власт у једном систему више демократична и уколико у тој власти преовладава политичка воља, утолико је суд више орган друштва а права суда су општедруштвена и приближно универзална.

Кад посматрамо судове којих у БиХ (у Републици Српској, Федерацији БиХ и као заједнички органи) има свих нивоа и у завидном броју први закључак се намеће да све раде, али да не раде у складу са општетеоријским поставкама.
На почетку двадесетпрвог века имамо одлуке судова засноване на фамозним „општим околностима“, имамо случајеве ( а богами и појаве) нелегитимног прегласавања, па институцију „странца“ чији су гласови преовладјујући, а што је још горе и неупитни.

Као кључни додатак судској, али и људској, глупости дошли смо до суданије и нотама, и то не било којим него нотама насталим у другој половини деветнаестог века. Ипак није сувишно да се напомене да су инкриминисане ноте из химне Републике Српске, тако да је читава прича о судству и судовима доведена до логичког апсурда.

У нека давна времена Цар Душан (познат и као силни) написа: „......судови да суде по закону а не у страху од царства ми............“. У овом времену ову његову мисао би вероватно неки од високих, ниских, лакших, тежих и других представника ставио ван снаге. А Сарајево би вероватно пожурило да штити витални национални интерес Бошњака. Ако је и од високих али и од оних других заиста је много, можда и превише.

prota49@yahoo.com

Пише: Гостимир Т. ПОПОВИЋ, војно политички аналитичар